По Светому Ђурђу
Некако пред Ђурђевдан дође моја комшиница, која иначе годинама није долазила код нас, и каже оци и мами:"Видим да тешко живите и душа ме боли. Мали вам је незапослен. Не брините се ништа за то!" Смејала се непрекидно и била јако љубазна. Нарочито према мами. Зашта се онолико смеје? Подели им неке папире и оде. Мама као мама, гледа оцу шта ће овај да каже како би изнела своје мишљење, које обично код нас буде и коначно. Оца одмахује главом, пцује некем мајку секташку и добија критику да навек он најбоље све зна. Узеше оне папире. Ја нисам размео ништа.
На Ђурђевдан је комшиница дошла с њена кола по нас. Журила је али се опет млого смејала. Тог дана сам знао шта требам да радим. То је ипак било најмање што сам могао да учиним за те добре људе. Коначно да се појави неко ко жели да стварно помогне нама Петолеткиној сиротињи. Комшиница се поново пуно смејала. У ауту је било млого лепо. Са радија је ишла нека металика, да смо ми најјачи и да само најјачи могу да победе. Све ми се чини да је и она јелкица у кола мирисала на боље сутра. Сањао сам да ћемо да победимо тај дан. И победисмо!
И пролазише дани. Један за другим, један за другим и дође нам јесен. Обрасмо жито. Спремисмо дрва. Комшиница нам слабо долази. А и заузета је млого. Сад је постала шефица. Не знам де оно рече. Ја се још нисам запослио. Мама каже да ће да буде. Да је комшиница обећала. И кад она нешто обећа, ту нема. Оца је и даље пцовао некем мајку секташку стално. И даље ја нисам разумео ништа. Чекамо је и данас да наиђе.
Него, зашта ли се смејала онолико?